Целуларни концепт

Целуларни радио је техника развијена са циљем да се повећа капацитет мобилног радио телефонског сервиса. Суштина целуларне мреже се састоји у коришћењу већег броја предајника мале-снаге, реда 100W или мање. С обзиром да је опсег покривања ових предајника мали област (територија) се може поделити на ћелије, при чему се сваки део територије покрива од стране једне антене, тј. предајника. Свакој ћелији се додељује одговарајући фреквентни опсег. Са аспекта сервиса једна ћелија се опслужује од стране једне базне станице. Базну станицу чини по један предајник, пријемник и управљачка јединица. Са циљем да се избегну интерференције и преслушавања свакој ћелији се додељује различита фреквенција. Ћелије које се налазе на довољној удаљености једна од друге могу да користе исти фреквентни опсег.

Прва одлука и задатак пројектанта код пројектовања целуларне мреже се односи на обликовање форме ћелија које покривају одређену територију. Матричне квадратне ћелије, имају вероватно најједноставнији облик. Ипак ова геометрија није идеална. Ако је ширина ћелије d, тада ћелија има 4 суседа на растојању d, а 4 на растојању  . Када се мобилни корисник креће према границама ћелије најбоље је да све суседне антене буду на еквидистантним растојањима. Са оваквим приступом олакшава се техника комутације корисника на суседну антену, као и избор антене. Хексагонални облик обезбедјује еквидистантне антене.

Целуларни концепт, примењен у већини најзначајнијих бежичних система, пружа могућност да се при разумној цени опслужује област целих држава, или чак континената, коришћењем ограниченог дела RF спектра. Целуларни концепт се базира на два основна принципа:

• Вишеструко искоришћење фреквенција (frequency reuse),

• Подела ћелија.

Фреквенцијски спектар који може користити један мобилни комуникациони систем је ограничен, па је самим тим ограничен и број корисника који може бити истовремено опслужен. Један од начина повећања броја корисника који се опслужују истовремено је подела сервисне зоне на одређени број делова, тзв. ћелија. Расположиви фреквенцијски канали деле се на неколико скупова (најчешће 7 или 12), и свакој од ћелија се додељује један скуп фреквенција.

Поновно коришћење исте фреквенције (frequency reuse) је могуће на растојањим на којима је ниво интерференције толики да није штетан по систем. Стога је потребно установити групе ћелија, тако да се у свакој ћелији из групе користити различит скуп фреквенција. Оваква група ћелија се назива кластер. Значи, у циљу покривања целе сервисне зоне она се дели на кластере који користе исти скуп фреквенција.

Вишеструко коришћење фреквенција

Код целуларног система свака ћелија има свој базни примопредајник. Предајна снага предајника пажљиво се контролише са циљем да за дату фреквенцију зрачења обезбеди поуздану комуникацију, али уз истовремено ограничење снаге зрачења предајника на тој фреквенцији како не би дошло до сметње у пријему услед зрачења предајника у суседним ћелијама. Циљ је да се у некој од суседних ћелија користи иста фреквенција чиме се обезбеђује услов да се на тој фреквенцији истовремено обавља већи број разговора. У пракси, у зависности од очекиваног саобраћаја свакој ћелији се додељују од 10 до 50 фреквенција. То значи да су различити облици вишеструког коришћења фреквенција, у суштини, могући. На слици 4.2. приказани су неки од њих. У принципу, ако кластер чине N ћелија, а свакој ћелији се додели исти број фреквенција, тада ће свака ћелија имати k/N фреквенција, где је k укупан број фреквенција које се додељују систему. c

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s