Телефонски апарати се израђују за различите сврхе и намене. Међутим, од свих телефонских апарата се захтева, без обзира на намену да омогуће добру разумљивост, претварање акустичке у електричну енергију и обратно са што мање губитака, могућност позивања и бирања као и контролу сопственог говора.
Телефонски апарати се могу поделити у више група зависно од врсте напајања микрофона, начина бирања, начина постављања, намене, технолошке израде и др.
Зависно од начина напајања микрофона телефони могу бити:
- локално-батеријски (LB- телефони) и
- централно-батеријски (CB- телефони).
Приказано је неколико врста телефонских апарата који се данас користе, објашњен је њихов принцип рада и дате типичне блок шеме. Приказани су електромеханички и електронски телефонски апарати, дигитални и бежични телефони.
АТА- Аутоматски Телефонски Апарат
Аутоматски телефонски апарат – АТА је онај апарат којим је омогућено, помоћу бројчаника или тастатуре, аутоматско успостављање везе са било којим другим телефонским претплатником. За разлику од индукторског телефона где се микрофон налази у примару а слушалица у секундару калема и где се микрофон напаја из локалне батерије, код аутоматског телефона микрофон је пребачен у секундар и напаја се из централне батерије док је слушалица у примару. Разлика између индукторског и аутоматског телефона огледа се и у позивном сигналу који код првог даје индуктор а код другог позивни генератор из телефонске централе.
Електронски Телефонски Апарат
Заменом угљеног микрофона елекромагнетним, електродинамичким, кондезаторским или било којим другим линеарним микрофоном, створили су се услови за уграђивање појачавачких кола у телефонски апарат. Применом електронских елемената код телефона, у првом реду транзистора и диода, због чега су и добили назив електронски телефонски апарати (ЕТА) створили су се истовремено услови да се сложени покретни механизми (nsi,nsa и nsr контакти) замене електронским колима. Истовремено су тиме створени услови да се бројчаници могу заменити савременијим бирачким јединицама. На овај начин су скоро све класичне јединице замењене електронским, чиме је добијена квалитетнија репродукција звука, активна регулација нивоа, брзо и поуздано бирање, лака манипулација и низ других предности у односу на класичне аутоматске телефонске централе.
Бежични телефонски апарати
Бежични телефони представљају претечу данашњих модерних система мобилне телефоније и генерално означавају системе који обезбеђују двосмерну бежичну говорну комуникацију мале мобилности и мале снаге. Под малом мобилношћу подразумева се мала брзина кретања (5-10 km/h) на малим растојањима. Састоји се од мобилног дела и од једне базне станице која је везана за фиксну телефонску мрежу (аналогни PSTN- Public Switched Telephone Network или дигитални ISDN). Базна станица служи и за пуњење акумулаторске батерије. Може да буде умрежено и више бежичних телефона (обично од 1 до 6), који користе исти спољни телефонски прикључак. Омогућен је бесплатан разговор у локалу и још низ додатних услуга, као што је телефонски именик, приказивање броја позивајућег корисника и др. Бежични телефони који користе аналогну радио-технологију појавили су се раних 70-их година и доживели су велики успех (CT-1). Друга генерација бежичних телефона (енг. Cordless Telephony CT-2), дигитални европски бежични телефон (тзв. DECT стандард енг. Digital Enhanced Cordless Telecommunications ) у Европи и неколико технологија у САД, у опсегу намењеном за индустрију, науку и медицину (ISM опсег) користи дигиталне радио- технологије.
Основне особине бежичног телефона су:
– неколико корисника по мегахерцу, неколико корисника по базној станици, велики број базних станица по јединици простора; једна или више базних станица по једној телефонској жичаној линији (у великим зградама густина базних станица је велика ) и мали домет (даљина преноса).
ISDN терминални уређаји
ISDN мрежни прикључак захтева коришћење специјалних ISDN терминала при чему се могу везати највише 8 уређаја за један базни приступ (случај код нас). Ти терминали могу бити телефонски апарати, факс машине, телефонске секретарице, кућне централе, рачунари, алармне централе и др. Провајдер услуга (код нас Телеком Србија) кориснику обезбеђује један уређај назван мрежни завршетак (NT1).
Дигитална веза од телефонске утичнице до телефонске централе (постојећа парица) је пројектована тако да омогући пренос на што већу даљину (1 до 20 km). Мрежни завршетак има улогу да дигиталне сигнале на овој вези конвертује на један други системски bus (S0-Bus) који омогућује паралелно прикључење до 8 уређаја, а удаљеност може бити знатно мања (100-200 m). Овај системски bus може са се разведе по стану до више утичница. Постоји и такво решење где на овај системски bus се везује још један уређај (NT2), који располаже са више утичница при чему се уређаји везују звездасто. NT1 и NT2 могу бити реализовани и у оквиру једног уређаја (заједничко кућиште) под именом NT.
Телекомуникације - Некад и Сад 