Историја изума телефона је узбуркана. Већи број изумитеља је веровало да би звучни сигнал могао путовати кроз жицу (проводник). Сви су марљиво радили на томе, али први који је успео у томе је био амерички изумитељ рођен у Шкотској, Алеxандер Грахам Бел, који је био наставник језика у Бостону, Масачусетс.
Белови покушаји везани за електрични пренос говора резултирају првим телефонским преносом у 1876 години. Бел оснива компанију за производњу телефона и за операцију над телефонском мрежом. Белова компанија, касније познатија као ATiT компанија, доминира телекомуникационом индустријом све до 1984 године.
Алехандер Грахам Бел.
Средином IXX века с Морсеовим телеграфом почиње развој нове индустријске гране која удовољава човековој потреби да комуницира и размењује поруке – телекомуникација. Време је, наравно, донело неслућени развој комуникациних технологија. Након изума телеграфа долази време експеримената и открића на подручју преноса говора електричним сигналима. То је раздобље обележио изум А. Г. Бела – телефон. Да је ли баш Бел дизајнирао уређај који представља претечу данашњих комуникацијских уређаја неизоставних у готово свакој торбици или џепу?
Како бисмо осетили временске оквире и брзину догађања и развоја тога подручја ваља се подсетити на извесне тренутке који су обележили развој телекомуникација. Пре скока у прошлост ваља уочити да у последње време, када говоримо о технологијама, појам „телекомуникационе технологије“ замјењујемо појмом „информационо-комуникационе технологије“ (ICT – Information and Communications Technologies).
Ако телекомуникације схватимо као комуникацију на даљину посредством уређаја повезаних мрежом, тада бисмо појаву телекомуникација могли сместити у годину 1793. када је између Париза и Лилиеа успостављена оптичка телеграфска линија. Међутим, како динамичан раст комуникација на даљину почиње кориштењем струјних кругова, сматра се да је почетак развоја телекомуникација започео 1835. када је Самуел Морсе, физичар и сликар, објавио идеју о преносу текста на даљину коришћењем жичане линије, електромагнета управљаног струјним импулсима, покретне папирнате траке и писаљке. Поред тога, дефинисао је телеграфски код, Морсеов алфабет, који се састоји од цртица и тачака.
Код Морсеовог алфабета је водио рачуна о учесталости појаве слова тако да се слободно може рећи да је Морсе пионир и на подручју теорије информација.
Прва телеграфска линија постављена је између Вашингтона и Балтимора, а прве вести преносе се већ 1844. године. С Морсеовим телеграфом започео је развој нове индустријске гране – телекомуникација. Након изума телеграфа долази време експеримената и открића на подручју преноса говора електричним сигналима. Сличне идеје и покушаји јављају се на различитим странама и у релативно кратком периоду. Први успеси на том подручју приписују се Антониу Меуциу и Чарлсу лес Боурсеулу. Меуци, дајући електротерапију реуматским болесницима случајно открива да се звук шири електричним водовима и већ 1849. у Хавани експериментише са преносом звука.
Меуци континуирано ради на преносу гласа и развија неколико типова телефона користећи електростатичке и електромагнетске ефекте. 1860. године, у Њујорку, у „L’Eco d’Italia“, новинама италијанских имиграната, Меуци објављује своје идеје и резултате рада на телефону. Досељеник, без предузетничких особина и сиромашан, тек 1871. најављује пријаву патента. Најава патента ограниченог је трајања, вреди четири године, што је рок у којем Меуци не пријављује патент јер никако да скупи 250 долара, колика је била цена пријаве. Године 1874. продаје неколико прототипова својих телефона Wестерн Унион Телеграпху.
Алеxандер Грагам Бел, професор физиологије гласа, подучавајући учитеље глувонемих и експериментишући с Леон Скотовим фонографом открива исто што је Меуци открио већ раније. Бел је испрва изградио експериментални телеграф, који је прорадио када му је неки део отпао. Незгода или згода која му се догодила је дала Белу нови поглед како звук може да се преноси на веће удаљености, и тако је Бел са својим асистентом Томасом Ватсоном конструисао микрофон и слушалицу који су прорадили 10-тог марта 1876 године када је Бел пролио неку киселину на себе. Наиме Ватсон је био у другој соби спреман за тест, и имао је звучник код себе, а Бел је чисто кроз микрофон рекао „Господине Ватсон, дођите овамо, требам вас“.
Године 1875. Бел експериментише са магнетно-електричном телефонском линијом, линијом која не користи батерије, а 1876. Бел патентира свој телефон. Исте године остварује двосмерну везу на деоници дугој 16 km. Касније наставља усавршавати свој телефон те уградњом Едисоновог угљеног предајника звука и Western Union-ове склопке израђује практичан и употребљив уређај.
За наставак развоја телефона важна је година 1878. кад је Хунингс изумио угљени микрофон и тиме значајно повећао досег везе између два телефона. Интересантно је приметити да се први телефони продају у паровима, везе се успостављају између две тачке, нпр. складишта и трговине, а купује их богатија и екстравагантна клијентела. Исте године кад је у штампи објављено да је Бел патентирао свој телефон, Ларс Магнус Ериксон отвара мали сервис за поправку телеграфске опреме – LM Ericsson.
Иако у првом тренутку скептик, схвативши важност и будућност телефона започиње рад на побољшању оригиналне идеје телефона и 1879. појављује се на тржишту са својим телефоном, слика 2a.
 Ериксонов телефон |
Зидни телефонски апарат са LB, Ериксон, Будимпешта, 1902.
Растом броја телефонских линија појављује се проблем наизменичног повезивања разних телефонских апарата и ускоро се појављују прве телефонске централе, тачке на које се прикључују телефонски апарати и међусобно повезују на захтев и према жељама власника телефона. Прве су централе мануелне, а манипулант на централи прихвата позив корисника телефона и у складу с његовом жељом мануелно, гајтанима, преспаја везу према траженом одредишту. Повећањем броја корисника и телефонског промета расте величина телефонских централа и број манипуланата, а и сам посао преспајања постаје заморан, чак физички напоран.
Прва мануелна телефонска централа изграђена је 1878. године у New Haven-у. Ериксон гради прву мануалну централу у Стокхолму 1883. године. Као куриозитет се може навести да је највећу мануалну централу с рекордних 60.000 линија 1916. године Ерксон изградио у Москви, али она због ратних услова никад није пуштена у рад.
Око половине информација које пролазе кроз телефонске линије захватају телефоне специјалне намене, као што су рачунари са модемима. Модем претвара дигитални бинарни код рачунарског излаза у аудио тон, који се после претвара у електрични сигнал који се пропушта кроз телефонску линију да буде декодиран модемом који је прикључен на рачунар. Други телефон са специјалном наменом је копир машина или фаx машина која прави дупликате докумената и шаље их на велике удаљености.
Телефонски апарат CB система, Вестерн Електрик, Милано у употреби од 1904. када су инсталиране телефонска централе са заједничком – централном батеријом (CB).
Столни телефонски апарат приватне производње у Аустрији, у употреби након 1919.
Класични телефонски апарат се састоји од микрофона који преноси глас позивајућег корисника; слушалицу, која појачава звук долазећег позива; бројчаник или типка за бирање, звоно и мањи скуп електричних делова, који уствари држе позиваочев глас на нивоу да не би звучао прегласно кроз слушалицу. Ако је дводелни телефонски апарат, микрофон и слушалица су заједно уграђени у микротелефонску комбинацију, нама изворно познатији као телефонска слушалица. Звучник је уграђен у базу, а бирачи могу бити или на бази, или на слушалици. Телефонску слушалицу и базу повезује кабл, и такође читав телефон се каблом повезује на телефонску линију.
Телекомуникације - Некад и Сад 